Tрибина "Београд за почетнике" посвећена "Великим женама у великим ратовима" биће одржана у петак, 26.04. у 18.30 сати, у Галерији 73, у Пожешкој 83а, на Бановом брду.
Гошће трибине су:
Јасмина Тутуновић-Трифунов, историчарка, Музеј жртава геноцида и Биљана Марцојевић, историчарка, Музеј жртава геноцида.
Модераторка: Смиљана Попов, новинарка
Оне су биле Неустрашиве кад је на целом свету владао страх; Оне нису знале за страх у време Великих, светских ратова... Оне су својом неустрашивошћу постале симболи страдања, хероизма и најдубљег човекољубља... Оне су Мајке Храбрости, Мајке Кнежопољке... Оне су Василија Вукотић, Милунка Савић, Милица Тепић, Хилда Дајч, Диана Будисављевић...
Милунка Савић - српска јунакиња Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“ и жена са највише одликовања у историји ратовања…. Рањавана је у борбама девет пута, а због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.
Када говоримо о Милунки након победа, подвига, одликовања и славе... морамо говорити и о култури сећања и заборава!
Још једна хероина из Великог рата и Балканских ратова јесте "црногорска вила" Василија Вукотић, кћи сердара Јанка Вукотића. Једина жена која је учествовала у борбама на Мојковцу. Мојковац је отворио врата спаса несрећној српској војсци и омогућио пут ка победи. Да није било Мојковца не би било ни пробоја Солунског фронта нити Велике победе извојеване у Великом рату.
Милица Тепић, позната и као Мајка Кнежопољка, овековечена је на чувеној ратној фотографији Жоржа Скригина која је обишла свет. Фотографија из јануара 1944. кроз лик мајке Милице са сином Бранком на леђима и кћерком Драгицом, представља симбол страдања у Другом светском рату народа Козаре и Поткозарја, као и целе Југославије, али и симбол борбе за опстанак мајке која није хтела да се препусти судбини, нити дозволи да са децом заврши у озлоглашеном логору Јасеновац.
Поред фотографије као сведочанства борбе за опстанак самохране мајке, о њеној судбини, посведочио је њен син Бранко (који је недавно преминуо) у интервју датом 2008. године дневном листу Политика. По његовој причи мајка је због претњи Усташа, 1942. године, у време кад је његов отац био борац Козарског партизанског одреда, избегла из Босанске Дубице у Гарешницу, у Мославини. Кућа у којој су живели до одласка у избеглиштво била је спаљена и они су се до краја рата кретали по Козари тражећи смештај и помоћ у храни. Том приликом у једном од збегова, у околини села Кнежица, срео их је Скригин и направио неколико фотографија. После рата вратили су се на окућницу, где је после три године Милица умрла, а деца била смештена код ујака у Босанску Дубицу.
Фотографија као сведок страдања и борбе за опстанак налази се као један од експоната у Музеју холокауста у Аушвицу.
Двaдестогодишња београдска Јеврејка Хилда Дајч добровољно је отишла у логор на Старом сајмишту како би помогла својим болесним и немоћним сународницима. Убрзо је
схватила да корача путем који води у смрт. Оставила нам је дирљива писма која данас сведоче о њеном неустрашивом, дубоко хуманистичком и трагичном путу. Писма која је написала Хилда Дајч су редак документ, из којих можемо прочитати у каквим су условима живели Јевреји у логору на Сајмишту, у периоду од децембра 1941. до маја 1942. Писма је писала својим другарицама из гимназије Нада Новак и Мирјана Петровић. Данас писма Хилде Дајч можете видети у Јеврејском историјском музеја у Београду, који је уједно у поседу прва три писма, док се четврто писмо налази у Историјском Архиву Београда. О овим неустрашивим женама и девојакамa говориће Биљана Марцојевић, истoричарка Музеја жртава геноцида.
"После напада Трећег Рајха на Краљевину Југославију и завршетка
Априлског рата 1941. године, читава некадашња држава подељена је на
окупационе зоне, а на територији Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема проглашена је Независна Држава Хрватска. Судбина српског цивилног становништва, пре свега деце у НДХ, неодвојиво је везана за Аустријанку Диану Будисављевић и различите акције помоћи које је она, заједно са својим сарадницима (Драгица Хабазин, Јана Кох, Љубица Бецић, Иванка Џакула, сестре Когој и бројни други) организовала од јесени 1941. године, па све до краја рата. Иако је упамћена по преузимању неколико
хиљада српске деце из јасеновачких логора током лета 1942. године,
неопходно је сачувати од заборава и Дианину упорну борбу да се спасеној
деци обезбеди смештај, храна, лекови, одећа, обућа и остале потрепштине,
али и да се најмлађима сачува идентитет, како би, по окончању ратних
сукоба, сазнали ко су, чији су и одакле су, " каже Јасмина Тутуновић-Трифуновић, историчарка Музеја жртава геноцида која ће говорити о Диани Будисављевић, њеним сарадницама и њеној мисији која не сме бити заборављена.
